Srpski književni glasnik

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД.

„Хаџи-Лоја“ од БРАНИСЛАВА НУШИЋА. —- „БАРТЕЛ ТУРАЗЕР“ од Фимта ЛАНГМАНА. -— СмРТ ВЕЛЕ НИГРИНОВЕ.

„Хаџи-Лоја“ је комад за прилику, и писан је са свима слабостима које су тим стварима допуштене, и са многим које то нису. Та најнижа врста драмске књижевности је управо увек само представа, и одговара најпростијој драмској потреби коју има шира публика. а то је, да види представљену у природној величини, како се крећеи живи, ону особу која она зна и воли. То је првобитни основ драме; то је било главно уживање још оне масе која је гледала митске јунаке старе трагедије и оне која је уживала у средњевековним мистеријама да чита на одећи глумаца „ово је Дева“, а „ово је Јосиф“.

Комадима за прилику се може увек опростити наивност, празнина и чак лажан укус, све особине које они имају и тамо где се негују више него код нас. Уопште, у ту се врсту не може унети и није се до сад унело ништа велико ни добро. Али зато баш, кад је реч о Босни и Херцеговини, врло је сумњиво да је тако што требало и писати: та врста је сувише уског обима и ниског тона да може узети у се ма и један део од онога што ми сви осећамо данас. Мислити, шта више, да је допуштено унети ма шта у такав комад, то је већ питање књижевничког и грађанског морала.

„Хаџи-Лоја“ Г. Нушића није чак ни пристојан комад своје врсте, и ми сумњамо да и у Београду има публике