Srpski književni glasnik

~

"

у ЖЕ Љ

ЛозоРИШНИ_ ПРЕГЛЕД. 59

којој се он може управити. У првом делу, главни јунак ређа најпознатија општа места о слози Срба и тај део протиче, као какав патриотски „Натан Мудри“, у расматрањима о једнакости свих вера пред националним осећајима. Слабост његова је у томе што та идеја остаје увек само политичка и новинарска по висини стила, и нигде се не додирује са поезијом, као што је то случај са другом једном идејом у Шантићевом „Под-Маглом“. Да је писац изабрао да представи сцену, како један отресити Босанац чита својим друговима тајно добављени српски лист, јамачно би више успео и био мање досадан. Овако осећајући и сам да му је јунак сувише политичар, а цела ствар мало драматична и поетична, он хоће да дигне тон и свршава са једном дугом пуцњавом, с којом комад улази у драму и поезију. То је патетични његов: део, и писац се на њему задржава са очитим задовољством. У том је он, у осталом, имао потпуно право, као што је и публика без сумње гледала тај други део као лепши и главни.

Ма колико да смо били унапред готови опростити „Хаџи Лоји,/“ он ипак није ни на висини своје врсте, а са оном пуцњавом као са главним својим делом, он не припада ни позорници. У њему заиста нема ничега. После свега, ми смо уверени да су га глумци могли сами одиграти без помоћи текста пишчевог. Он дакле у ствари и не постоји.

„Бартел Туразер“ од Филипа Лангмана је писан под утицајем реалистичког и натуралистичког правца, кога су створили у Немачкој Французи, Скандинавци и Руси. Он подсећа на неколико најбољих узора те школе, и има овде онде коју јаку, сочну сцену, снажно отргнуту из живота оних који су „лишени наследства.“ Ипак је цео комад чудна смеша свих тих утицаја, тако да је сасвим немогуће ухватити му симбол и дознати шта је писац уопште хтео. Предмет је у главном историја поштеног радника који пада до кривоклетства, нагнан бедом и бо-