Srpski književni glasnik

ње

МЕ УЗАК ~ 7.

ПозоРИиШНИ ПРЕГЛЕД. 119

делајном, оличењем природе — жене, из чијег се брака са човеком рађају и са планине спуштају велике спасоносне идеје које ослобођавају душу од материје. Али она је још јача и побеђује у виду сатира —- Мефистофенеса и тешког и доброг воденог становника Никелмана. Глупост обичних људи, учитеља и берберина, и догма хришћан · ства свештеникова помажу злобне полу-богове земљине, и Хајнрих умире побеђен. Раутенделајн силази Никелману, али ће, као што вели Валдштрат, човек бити отац њеног детета. Са тим обећањем људима комад се свршава без резултата, као и први део „Фауста“. али наговештава долазак спасења. Поред тога што је Хауптманово „Утопљено Звоно“ без решења светске загонетке и без крајње максиме, оно је као комад невезано и неразумљиво. На нашој позорници, са рђавом дикцијом наших глумаца, он је постао само још нејаснији.

Раутенделајн Г-ђе Харитоновић и Сатир Г. Богића су најуспешнија тумачења, али имају великих мана. Она не треба да је слаба, нежна и треба да има више руменила и здравља. Г-ђа Харитоновић је појмила малу елфу као сентименталну слабуњаву девојчицу, која ништа, нема од вилинскога. Г. Радовић је био добро маскиран, али потпуно погрешан са оним својим патосом и декламовањем из бунара. Најтежа и најнеодређенија улога Хајнриха је била и најнесрећнија. Он мора бити бледи мршав сањалица, без много театралног ефекта и фразирања, једном речју лирски јунак најнежније врсте, а он је био све што је противно томе, и у опште рђаво игран. Сасвим је појмљиво да су многе ствари, као што је хармониј- _ ска игра Елфа, биле потпуно неизводљиви са нашом трупом.

Представа „Утопљеног Звона“ је дакле имала успеха једино као декорација, а у осталом била је изведена прилично слабо. Многи неуспеси на страним позорницама извињавају донекле глумце и режију, али су сви ти напори били, као што смо напоменули, у великој несразмери са оним што је публика однела са представе.

Милан ПРЕДИЋ.