Srpski književni glasnik

60 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

лешћу једног детета, али интерес драме се преноси час на гомилу бедних људи а час остаје на њему. Комад се креће од „Кривоклетника“ Анценгруберовог до Хауптманових „Ткача.“ У најбољој сцени, тамо где се развијају анималне страсти и излаже беда масе радника који штрајкују, и испред којих жена Туразерова брани свога мужа, очајно, с убеђењем, као женка који брани своје легло, ма да зна да је крив, комад Лангманов подсећа на „Ткаче“ и диже завесу над општом невољом једног слоја људи. Затим се драма опет враћа једном јунаку: Туразер не ће да ужива у плодовима своје лажне заклетве као и Анценгруберов сељак. Али док се овај последњи дотле развија силом свога карактера, из себе самога, јунак Филипа Лангмана је на то нагнат утицајем с поља, смрћу свога детета. Писац осећа да је издао технику своје школе из немоћи да остане у њој, и да би дао колико толико натуралистичне боје своме средству, он наглашава да је дете Туразерово умрло што је много јело од колача купљених за грешни новац. Тако је он мислио да сачува реалну везу догађаја и да остане у „доследном натурализму.“ Кажњени отац се труди да одмери тежину злочина и казне, губи се заједно са писцем у испитивање узрока и последица, док га дух његовог детета не спасе из те филозофске невоље. Том сценом, која подсећа на слике Удеове и његове Исусе међу сељацима, писац је постао реакционар који се враћа романтизму и сентименталности, и он долуњује преглед свих праваца немачке драме. На то се своди његов комад, који је збир свих начина натуралне школе.

Осим овога шаренила, писац показује и ту слабост да осећа нарочиту нежност спрам свега што му падне на памет да стави у драму, ма да то не припада у њу. На крају комада долази између несрећног оца и оне жене која је била осуђена због њега до нежних излива и ми дознајемо, ма да не знамо шта ће нам све то, да су се они волели и да Бартел мисли да би с њом био срећнији него са својом женом, која је у главном