Srpski književni glasnik

832 Српски Књижевни Гласник. ·

журби да растерају пратњу са вештцем, заборавише да се побрину како да ослободе заробљеницу. Они мишљаху једино да отму плен, док је требало мислити како да га одмађијају.

„Јао, преваристе се! Требасте му отети палицу! — — Ако не повратимо палице, и ако не кажемо наопачке бајовне речи од расковне снаге, не можемо ослободити госпу која, причвршћена и непомична, седи овде, спутана у тешке ланце.“

Повратити чаробну палицу, одбајати, покидати везе које вежу окамењени народ о зачарано седиште, то беше племенита тежња Милтонова. Његово јавно држање кретало се вазда у том смеру. Тога ради он се придружио Пресбитеријанцима; тога ради он их је напустио. Борио се у љиховој вратоломној борби; али се презирно окренуо од њиховог безочног ликовања. Видео је да ови, као и они које победише, беху непријатељски расположени према слободи мисли. Он се с тога придружио Индепендентима, и позивао Кромвела да раскине“ ове вековне ланце, и да спасе слободну савест из канџа пресбитерианског вука. Упирући очи у тај исти велики циљ, напао је начин на који су биле даване штампарске дозволе, у оној узвишеној расправи коју сваки државник треба да носи као обележје на својој руци и као врпце жреца међу својим очима. Његови нападаји, у опште, беху управљени не толико против појединих злоупотреба колико против оних дубоко укорењених заблуда на којима се готово све злоупотребе оснивају, против ропског обожавања одличних људи и против глупе бојазни од новотарија.

Да узмогне уздрмати у темељу са више дејства ова понижујућа осећања, он бираше вазда најсмелије књижевне послове. Никад се није повлачио у последње редове кад је требало подизати шанчеве и улазити кроз пролом. Јурнуо би да се бори до последње капи крви. Још у почетку промена, писао је с неупоредивом енергијом и речитошћу против владика. Али кад је изгле-