Srpski književni glasnik

ЗАРА УНИ ИЉИОН И ита 3. 833

дало вероватно да његово мишљење односи победу, пре шао је на друге предмете, и оставио владике мноштву писаца који сада хитаху да бесомучно насрћу на једну странку на самрти. Нема вратоломнијег покушаја од онога кад се уноси луча истине у она тамна и загушљива скровишта у којима није никад засијала светлост. Али Милтон је волео и уживао да продре до отровних плинова, и да подстиче страховиту експлозију. И они који ни мало не одобравају његова мишљења, морају поштовати ону неустрашивост са којом их је он одржавао. Он, у опште, повераваше другима да излажу и бране популарне делове његовог верског и политичког веровања. Он сам заустављаше се код оних делова који већина његових земљака куђаше као злочинска, или исмеваше као парадоксна. Он брањаше развод брака и краљоубиство. Иконе је учинио смешним. У свом блиставом и благодатном ходу кроза живот наличио је на бога светлости и плодности.

МНог т адуегзит ; пес те, дш саегега, упећ · Јтрефиа, ећђ гардо согегагиз еуећог огђћ.

За жаљење је да се Милтонови прозни списи, у наше време, тако мало читају. Као састави, они заслужују пажњу сваког човека који жели да се упозна са пуном снагом енглеског језика. У њима има обиље места према којима су безначајне најфиније Буркове декламације. То су права поља златног ткива. Стил је богат раскошним везом. Чак и у ранијим књигама „Изгубљеног Раја“ он се није увек више узносио него у овим дело. вима својих препорничких дела у којима његова осећања, раздражена сукобом, налазе одушка у експлозијама 6огомољног и лирског заноса. То је, да позајмимо његов рођени величанствени језик, „седмоструки кор од алилуја и харфиних симфонија.“ !

Хтели смо да дубље завиримо у ове ствари, да на посе посматрамо особености дикције, да се задржимо из-

1 „Разлог Црквене Управе противан Владичанству“, књига П.