Srpski književni glasnik

834 Српски Књижевни Гласник.

весно време на дубокој мудрости Ареопагитика и на узнемиреној реторици Иконокласта, и да истакнемо оних неколико величанствених места која се налазе у Расправи о Реформацији, и оне љутите прекоре у Ремонстранту. Али дужина у коју су се већ наше примедбе отегле, Свон чава нас у тој намери.

Морамо закључити. Па ипак не можемо се без муке отргнути од предмета. Дани који су непосредно дошли иза појаве овог светог остатка од Милтоне, чине се да су били нарочито издвојени и посвећени његовој успомени. И тешко да нас когод може прекорити, на овај светац, ако нас је нашао где смо се дуже задржали поред његова ковчега, макако бесцена била жртва коју смо му принели. Док та књига почива,на нашем столу, чини нам се да смо савременици великог песника. Пренесени смо унатраг за стотину и педесет година. Нама се готово причиња да га похађамо у његовом малом стану; да га видимо где седи за старим оргуљама иза избледелих зелених завеса; да можемо спазити хитро трептање његових очију које се узалуд преврћу, тражећи дан; да читамо у потезима његовог племенитог лика горду и туробну повест његове славе и његових јада. Замишљамо себи тишину без даха у којој би прислушкивали његову нај ситнију реч; страхопоштовање са којим би пали на колена, целивали његову руку и на њој се заплакали; искрену топлину са којом би покушали да га утешимо — ако уопште један такав дух треба тешења — ради немарности једног века недостојног његова дара и његових врлина; нестрпљивост са којим би поделили, с његовим кћерима или с његовим пријатељем Квекером Елвудом, привиле-· гију да му читамо Хомера; или да скидамо бесмртне акценте који се преливају преко његових усница.

Ова осећања можда су смешна. Па ипак-не можемо да их се стидимо; нити ћемо зажалити ако оно што смо написали узбуди у извесном ступњу исто у другим ду“шама. Немамо често навике да обожавамо било живе било мртве. МИ мислимо да ништа не обележава сигур-