Srpski književni glasnik

838 Српски Књижевни ГЛАНСИК.

њости и будућности која се тек у своме магловитоме зачетку назирала“. Недићеви критички судови или се нису одржали, или су подложни великим корекцијама; ни један од књижевних критичара који данас пишу нису његови ученици, и српска књижевна критика се данас развија сасвим у супротном правцу, онако против чега се он узалудно борио. А Г. Илић тврди да је Недић „ударио темељ модерној српској критици“, сматрајући по свој прилици себе за пријемника Недићева духа, и одржавајући Недићеву школу комичним писањем: Књижевни Правци, Књижевна Критика, Садашњост, Време, Прошлост, Традиција, Стил, Епоха, Личност, Наше Лирско Песништво, и слично којешта. Недић је више но ико уносио страсну, па чак и жучну политику у књижевност, он је смаграо за своју мисију изагнати демократски дух и „народне људе“ из српске књижевности, он је око „Српскога Прегледа“ прикупио, са малим изузетком, само писце консервативних начела, Г. Илић тврди да је Недић устао против уношења политике у књижевност, против груписања писаца по политичким начелима, и да је око себе прикупио „све старије и млађе литерарне снаге без обзира на њихова политичка полишичлка гледишта“. Ко“ лико речи толико нетачности, и Г. Илић извесно много рачуна на заборавност својих старијих и лаковерност својих млађих читалаца када овакве ствари може да тврди.

Г. Илић велича Недића из једнога разлога што је овај мртав и што не баца сенку ни на чију славу. И он тако високо цени „Српски Преглед“, не зато што је тај часопис био одиста добар, но из ни мало филозофског и критичнога разлога што је сам на њему радио. А зато што није радио на „Српском Књижевном Гласнику“ (за шта му није воља недостајала), Г. Илић се окомио на њ. Он „Српском Књижевном Гласнику“ у исти мах замера што су у њему радили писци старијега нараштаја, које он није „ни васпитао, ни пронашао ни упустио“, и осу-

ђује га што је прикупио и подигао цео један низ младих писаца. „Српски Књижевни Гласник“ се оптужује што _