Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 837

Г. Илић се поново враћа на послове који премашају његову снагу и његову књижевну интелегенцију. Он са времена на време допушта себи да теоријски говори о књижевним и уметничким питањима, и то ради увек са подједнаким неразумевањем, било да у једном истом чланку побрка Монако и Минхен, било да као „Цензор“ „Бранкова Кола“ сарањује цео рационалистички и реалистички покрет у нашем духовном животу.

И овај његов чланак има све рђаве стране ранијих сличних послова његових. Г. Илић не зна ствари о којима пише. Или што је још горе, он их зна рђаво. Он са озбиљним лицем изналазача једног филозофског система прича баналности које се данас знају и у петом разреду гимназије, или се заплеће у мутне фразе и празне речи којима је тешко ухватити смисао, или најзад огорчено и грубо баца се на оне које сматра за своје књижевне непријатеље. Противречности има сваки час. На 26—27 страни вели: „песник је део целине. Дух његовога певања не може се одвојити од оног општег духа осећања и укуса, које једино време представља. Ово је истина која се не може прећи...“ Но на. две стране доцније, он се предомислио, и сам пориче ту исту истину: „Стављати се у службу времену; подешавати свој дух његовим прохтевима, жртвовати свој индивидуалитет, своје Ја, општем, не само да не користи времену него га и штети.“ Г. Илић може мислити да је то дубина или суптилност, али то је у ствари груба противречност једнога човека којем у глави није светло и који ни сам не зна шта мисли и шта хоће,

Колико је Г. Илићу до тачности најбоље се даје видети из његова схватања Јђ. Недића и његовога књижевнога рада. Ван сваког је спора да је Недић био непријатељски расположен према млађим писцима, да је мрзео на књижевну садашњост, прокламовао да је српска књижевност запала у руке писаца „без талента и спреме“, и да горих писаца и горега писања није било од како постоји српска књижевност. Г. Илић тврди да је Недић био „спона између литерарне прошлости, младе садаш-