Srpski književni glasnik

844 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

тава песма, читав симбол „Доброг старог доба“, за којим толико жали старац са надимком „Вопћотте јад 5“. Сам наслов ове опере, израђен по Миржеовој комедији, казује све. Он нам јасно казује тему комада: промена погледа и начина живота. „Вопћоште јад!“ је сушта противност младоме, двадесетгодишњем песнику Октаву који станује преко пута њега, на не знам коме спрату, пише љубавне песме, и озбиљан је. Октав је наивно сентименталан као и јунаци из „Чергашког Живота“. Он је заљубљен у седамнаестогодишњу плавушу Жаклину, пише писма која не сме да јој пошље и баца јој струкове љубичица кроз отворен прозор. „Вопћотте јад 5“. је сасвим друкчији. Он је весео, отворен, ћелав, и још увек љубавник по природи својој. И ако су године притиснуле његова плећа и почупале косу са његовога темена, ипак је његово срце јаче куцало кад чује ону мелодију, коју је пре једно четрдесет година слушао. Читав низ успомена буди у њему мелодија „из старих времена“ коју су свирали сеоски музиканти недељом на игранци. Он се сећа оних пролетњих излета у шуму са својом драганом. Он је тада још имао косе на глави, волео је нежну плавушу, а удварао се кокетној бринети. Како је то све тада друкчије изгледало, кад је „Вопћоште јад“ био млад! Тада нису младићи овако као Октав бацали само струкове љубичица кроз прозоре. То све он није могао да појми и најзад једнога дана позове он и Октава и Жаклину на ручак. Ту их упозна и учини их срећним. То је било на његов рођен-дан. Он је обукао свечано одело, оно одело из доба египатских ратова. Тамо у даљини чује се свирање сеоских музиканата — иста она песма као пре толико година. Пред њиме је Жаклина чедна и стидљива, лепа и нежна. Нека очинска љубав превлађује њиме и он учини да се Октав и Жаклина зближе и споразумеју. Са сузама радости у очима, старац „Воћотте јад!“ испија у њихово здравље, а у оркестру одјекује мелодија лепа, весела и по мало сетна „из старих времена“.