Srpski književni glasnik

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. 843

сваку реч. Израз његовога бола на овоме месту: „Реци јој да је моје срце патило далеко од ње, и да су моје очи плакале“, није маскиран лажним, али често ефектним, патосом, већ је тих, но искрен и дубок. Необично лепо уме Жак-Далкроз у малој форми „Песме“ да представи читав мали догађај, читаву „Романцу“. О пева о изневереној драгој у врло лепој песмици „Двоје драгих крај плавог језера“. Интересантна је она једнодушност којом је он певао своју угашену љубав: „Северац је дувао“ (Га рђаве а зоште“. Па онда како је нежно, са пуно топлине и чедне наивности, опевао у песми „Тичица“ (1'о1зејећ) тугу за слободом и смрт тичице. У свима његовим песмама „Моп сће2-поп5“, „Гез топенез“, „Раг Те сћепип отппрап!“, „Ја! Фегсепди ап уетсег“ и другим, осећа се она иста топлина и особита простота, толико изразита код ЖакДалкроза. Његове песме имају нечега старинског, нечега што нас подсећа на ону лепу фразу, која и ако није истинита, има неку тиху поезију у себи: „Добро старо доба“. | :

Можда нигде боље није Жак-Далкроз успео да опева „Добро старо доба“, но у својој опери „Вопћоште јаз“. Жак-Далкроз уме да нас врати у време четрдесетих година и да нас заинтересује са чисто музичке стране. Она иста чистота осећања, простота, нежност и идиличност преоблађује у овој богатој партитури, која са чисто музичког гледишта, долази у ред најбољих пар: титура комичних опера. Жак-Далкроз и ако описује „Добро старо доба“, ипак остаје до краја модеран и савремен што се тиче музичке технике и средстава. Овај проблем да у данашњој савременој форми изрази и изазове нам слику прошлости, успео је у комичној опери још само талијанац Волф-Ферари у својим грациозним ко'мичним операма од велике музичке вредности „Радознале " жене“ и „Четири грубијана“.

Главна мисао целога дела „Вопћотте јад!“ представљена је једном изванредном темом, која је просто чи-