Srpski književni glasnik

360 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

који за одређене гране имају сталне и спремне сараднике. Зато је и тешко држати у евиденцији све што данас из појединих научних струка наши листови доносе; годишњи пак извештаји о новим стручним публикацијама нису код нас правило него изузетак, јер их је дангубно склапати, а за људе, који се на безразложна нападања ипак одбазиру, то је и немио посао, јер ипак могу што предвидети и после трпети, да се ма ко с њима исмејава како им је посао незналачки и ненаучан.

Зато је за сада најбоље — бару историјској науци — причекати неколико публикација од истога писца и приказати их на видном месту, где се мора упозорити на лист где се налазе, на њихов садржај и научну вредност. Тако ће тек оне постати сваком приступачне и сачуване од наглога заборава.

Ми ћемо овде приказати неколико публикација извора за повесницу Срба у Угарској и Троједници, што их је издао Г. Димитрије Витковић у богословским листовима „Српском Сиону“ и „Богословском Гласнику“ У „Српском Сиону“ 1906 (књ. ХМ бр. 3 и 4 стр. 78 ид. и Зид.) изишао је његов чланак „Два писма патријарха Арсенија Ш Црнојевића“. Писма је та писао патријарх загребачком епископу А. Микулићу 1693. У првом му јавља свој долазак у манастир Липовину (данас Лепавину) због каноничке визитације и моли га да му 03: начи начин, којим ће се у Хрватској прогласити српске привилегије, које су у Угарској већ биле проглашене. Патријарх је ишао тада у Хрватску због унијаћења Срба и долазак је његов био за народ од велике користи, а Унији на велику штету, јер она међу Србима није била ухватила никаква корена. Срби су тада не само остављали привидну Унију, него су постајали као обично, кад је патријарх био међу њима, поносити, непокорни и властима опасни. Зато су се о латријарховом бављењу у Хрватској распростирале свакојаке не-

истините приче и слгле у Беч различите денунцијације. за