Srpski književni glasnik

ЕТИКА И АЛКОХОЛИЗАМ. 125

пића затупљује свеколика духовна радљивост човечја, да се не само рад разума, већ и рад осећања и воље, уопште духовни капацитет, духовна подобност за рад смањује и погоршава. Патагонци називају ракију „средством којим се памет губи“, не само памет, већ се акутним и хроничним алкохолизмом губи и сила осећања, енергија, снага отпора. Употреба алкохола сужава моћ схватања, она слаби пажљивост; да бисмо могли правилно, оштро и јасно мислити, не смемо пити алкохолних пића; одређен, тачан, научни мисаони рад постане немогућан при употреби алкохола. Свеколика похвала сазнања и науке уједно је осуда пијанчења.

Па и уметничка творачка снага не потпомаже се алкохолом. Из Лајкснерових испитивања: излази, да су песници додуше већином пријатељи алкохола, али ни један не тврди, да му је алкохолизам потребан ради песничког стварања, ради песничког одушевљења.

Кад гледамо на осећајну страну, алкохол затупљује племенитија, боља осећања: онај који пије постаје нервозан и раздражљив, према својој околини бива најпре опор, а затим и суров, најзад бруталан и свиреп. Пијанац се, покрај привидне дружевности, повлачи у се, постаје закопчан, изгуби поверење и све то већма испољава своју саможивост, и то врло често на рачун своје својте, пријатеља и ближњих.

Снага воље ослаби, пијанац изгуби најзад власт над собом, он је неспособан да се решава и да се за себе стара, у њега затупи снага ка самоодговорности, он изгуби осећање за своје дужности. Пијанац изгуби своју унутарњу слободу, своју отпорну и творачку снагу. Према томе, алкохолизам представља, као што се из искуства зна, хронични процес изметања, дегенерисања целокупног душевног живота; он је стога очито неетично, подетично и противетично укупно стање појединца и друштва.

1 Гејхпег, „Гле Мизе ај5 Маса дез АЈкоћој5, „Пешвзеће Мопаг5већи“, 1903, јулска свеска.