Srpski književni glasnik

'

128 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

свој живот ставља на коцку; пијанац се по правилу туђи погледа у законитост свога и страног живота, јер не може и неће јасно да мисли. Пијанац постаје фантаст и стога фаталист, утопист; пијанац постаје празноверан, јер не може да схвати закониту везу између будућности и садашњости, јер му његова продерана машта испреда утопијске слике будућности, докле му раслабљена енергија вољина онемогућава радљивост. Напредак пак без рада, то је утопизам.

Пијанац је стога често пута карташ, коцкар. Он живи управ у нестварном, унакаженом свету алкохолне утопије, он верује и очекује чуда у истој мери, у којој му силе слабе и пропадају. Пијанац се управ по навици залагује, он ствара себи посве материјалним путем лажан свет, лажну будућност. Пијанчити и радити, то су две крајне супротности.

Алкохолизам је ненапредан, јер слаби индивидуализам. Напредак, како га схватају модерна философија историје и социјална политика, то је органско продужење реформационих тежња новога доба. Напредак је немогућан без непрекидног пргображаја, без самопреображаја и стога сталног самоваспштфања. Реформација значи за модерног човека само стално и увек обновљено преображавање, као што нам јасно показује посматрање и научно гледање на развитак повеснице.

Напредак је личан и друштвен. Напредак је немогућан без пуног личног живота, он је немогућан без пуног социјалног живота, јер сваки од нас је собом и историја и друштво. Историја и друштво нису митска бића изван

личног живота појединаца, већ ја, ти, он, сви смо ми друштво и историја.

И модерна етика ће стога свагда сматрати љубав ка ближњему као корен свих етичких дужности. Љубав према ближњему пак значи рад за ближњега. Не тражимо ми од модернога човека сентиментално човекољубље, већ свест о дужности, да он свагда има да помишља на ублажавање и уклањање физичких и душев-

4 > ђ А ,

МОРУ Ру