Srpski književni glasnik

158 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Поводом одговоРА Г. Милана БУДИСАВЉЕВИЋА. — На моју белешку „Шта све може да изиђе у „Бранкову Колу“, уредник тога листа, Г. Милан Будисављевић, упутио ми је један одговор, који је колико опширан толико и заобилазан. Питање је било врло просто и јасно: да ли Г. Будисављевић допушта да под његовом моралном одговорношћу, један неодговорни старац увлачи у књижевне препирке уличко лагањер На то се могло одговорити: да или не, али Г. Будисављевић је нашао нешто треће, он је околишао и није хтео дати одређен одговор. Назјопсит целога спора између Г. Живановића и мене био је излишан. Ја сам још крајем 1907 године рекао што сам имао да кажем о грамофонији Г. Живановића, и ја сам га две године равнодушно пуштао да на мој рачун мрчи хартију и да дави читаоце. Ја се не буним када се докопава и очевидних штампарских грешака и када ми даје савете како треба радити књижевну критику. Ја сам протестовао када тај господин почиње јавно лагати, и када је један књижевни лист пао на ниво револверских листова, где је лаж најомиљеније оружје против противника. Није било питање: ко је „коме бацио рукавицу“ и ко је коме „одшалио шалу“, јер ништа-не може извинити употребу лажи у полемици. Питање је да ли уредништво „Бранкова Кола“ сме да пушта да се у његовим ступцима оптужује за плагијат један човек који на ин. криминисаном месту два пута наводи свој извор.

Г. Будисављевић то није разумео, или није хтео да разуме. Он је избегао непосредан и јасан одговор, и покушао да нађе олакшавне околности за свога јадног сарадника. Мени је жао што сам прецењивао књижевну исправност Г. Будисављевића, и што сам принуђен да проширим ово наше јавно објашњавање, и да врло отворено проговорим о општем држању „Бранкова Кола“ према писцима сакупљеним око „Српског Књижевног Гласника“. До сада се ћутало и трпело из националних обзира и из књижевне учтивости, и зато што се ћутало и дошло се довде. Сада, када се лаж и клевета почела увлачити и у књижевне листове, и кад се, што је у целој ствари најгоре, налази уредника који адвоцирају такве жалосне поступке, -— даље ћутање значило би морално саучесништво, и зато треба гласно и безобзирно говорити.

Ј. СКЕРЛИЋ

Сан ме