Srpski književni glasnik

и ој зе ври ~ . ~.

Р ући ~ ти

ИНЧИ" Њ олнив —т—_——==и=—_

162 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

нарамак неких такође црних крпа, који му зар служи за одар при непрестаном кретању с једнога места на друго. То му је и свеколико имање.

Поред свега тога од њега бије нека отворена веселост и радост. Изгледа да на живот посматра као филозоф, да га разуме, па му се ево на овај начин подсмева, доказујући му да је јачи од њега, да је виши — много виши — и од њега и од околине.

Читав чопор несташне дечурлије беше га окружио и мољаше га да му штогод одсвира:

— А, Нестор, а жити Господ!..

Но он се подбочио на лескову штапу, начинио смешно-озбиљно лице, упро поглед у децу, па хоће да продре у њихову несташну душу, завири тамо и види да ли се она збиља интересују његовом вештином, његовом музиком, коју он веома високо цени. М по игри на лицу чини ти се да се пријатно изненађује, да воли ову детињску безазленост, љубав према њему и поштовање његове свирале. Почиње да се осмејкује и бива снисходљив према молбама малишана.

-— Анде, чичо, ће те слушаме!..

Он завлачи руку у црна недра, чеше се, и песнички упире поглед у зрак, као да је дух његов заузет нечим много вишим но што је околина. А деца зажагрила очима од нестрпљења. и лукаво се старају да буду уљудна. Најзад, Нестор маше руком по ваздуху у знак да нема куд и из недара извлачи кратку чађаву свиралу.

— Анде, де!.. Чичо!.. — узвикују малишани, бијући ногама о земљу и молећиво тапшући рукама.

Али он се намршти Опет апатично меће руку у недра, чеше се, зева и кези зубе, показујући како му је сасвим досадно, како му се не свира, како тобож нема пред ким, нема за кога да влажи своју свиралу и мучи прсте. Та публика, по свему се види, не заслужује те високе његове пажње... Враћа свиралу у недра, мрмља нешто са изразом досаде на лицу, граби једном руком штап, а другом одар и тобож хоће да пође, јер је јако

РУМИ“ 4