Srpski književni glasnik
Битољски Богаљи. 163
нерасположен. Но деца знају његову уметничку нарави не одступају; као прстен непробојном веригом савијају се око њега и машу рукама:
— Нестор, жити Господ!.. Жити душа не оди!.. Ће умриме...
— Е, арно, бре кучина ђаволски!.. Жал ми је...
Срдачан топли осмех заигра на његову лицу; зауставља се. Одар спушта до самих ногу својих, штап услања уз раме и вади свиралицу. Лизне прсте и замисли се.
— Што сакате, бре, кучина>2
Он није добро ни изговорио, а десетине у галами почињу да ређају његов репертоар.
— У, у!.. ђавол да ви разбере!.. Не свирам! — подвикне и тргне се да пође.
— Леле, ће побегна, леле, чичо... Ти се молиме, како на Господ — жити... жити... свиралче!
Дечурлији као да се и сам лелек јако свиђа, па га еве јаче и јаче прихватају. Нестора то дира, те се опет зауставља, ћудљиво се осмејкује.
— Е молчите како луђе, а не ха ха-а-у-у, како кучина. Свето ће се смеје со нас како со ајмани. Он свирање сака, а не мајтаплаци. Демек свирање, а2
— Свирање, 4,4...
— Арно, молчите.
И намешта свиралу. Духне у њу, претрчи наниже по рупицама као прави вештак. Истински маестро. И почне:
Ој, девојче мамино, цуцино, Зашто неси казало, рекнало: Кој ти купи фустано, фустано: —
На половини четврте музичке фразе, он одваја од уста свиралу, гледа слушаоце као да би их хтео упитати како им се свиђа, не зато што сам сумња у лепоту своје свирке, но због тога што би хтео да види да ли гаони
„разумеју, да ли виде колико душе троши он на ову #15
| “| |