Srpski književni glasnik

Битољски Богаљи. 163

нерасположен. Но деца знају његову уметничку нарави не одступају; као прстен непробојном веригом савијају се око њега и машу рукама:

— Нестор, жити Господ!.. Жити душа не оди!.. Ће умриме...

— Е, арно, бре кучина ђаволски!.. Жал ми је...

Срдачан топли осмех заигра на његову лицу; зауставља се. Одар спушта до самих ногу својих, штап услања уз раме и вади свиралицу. Лизне прсте и замисли се.

— Што сакате, бре, кучина>2

Он није добро ни изговорио, а десетине у галами почињу да ређају његов репертоар.

— У, у!.. ђавол да ви разбере!.. Не свирам! — подвикне и тргне се да пође.

— Леле, ће побегна, леле, чичо... Ти се молиме, како на Господ — жити... жити... свиралче!

Дечурлији као да се и сам лелек јако свиђа, па га еве јаче и јаче прихватају. Нестора то дира, те се опет зауставља, ћудљиво се осмејкује.

— Е молчите како луђе, а не ха ха-а-у-у, како кучина. Свето ће се смеје со нас како со ајмани. Он свирање сака, а не мајтаплаци. Демек свирање, а2

— Свирање, 4,4...

— Арно, молчите.

И намешта свиралу. Духне у њу, претрчи наниже по рупицама као прави вештак. Истински маестро. И почне:

Ој, девојче мамино, цуцино, Зашто неси казало, рекнало: Кој ти купи фустано, фустано: —

На половини четврте музичке фразе, он одваја од уста свиралу, гледа слушаоце као да би их хтео упитати како им се свиђа, не зато што сам сумња у лепоту своје свирке, но због тога што би хтео да види да ли гаони

„разумеју, да ли виде колико душе троши он на ову #15

| “| |