Srpski književni glasnik

Научни ПРЕГЛЕД. 227

штвеној класи, на основу једног социално-правног монопола. То се врло просто види код варошких имања, а то је исто и код пољопривредних.

Код ових последњих може се лако запитати: па зашто се сељаци бар сада не користе слободом кретања модернога доба и не избегну плаћање тог трибута емигрирањем у нове земље, у Америку, Африку, Сибир и тако даље» Односно, откуда да чак и у тим земљама постоји рента>2

Познато је да је огромна маса европских сељака, заиста и оставила Европу: двадесет милиона људи, већином са спахилука средње и јужне Европе, прешло јеу току деветнаестог века у Северну Америку, и то је највећа сеоба народа за коју зна историја! Тиме није испражњен онај резервоар људства који у Европи омогућава ренту, а тиме је међутим дато маха ренти у новим земљама: и тамо држава и велики спекуланти окупирају све земљиште путем правних монопола, чим наступе изгледи да ће се, услед велике навале исељеника, и ту моћи доћи до ренте. Опенхајмер наводи масу описа из привредне историје Сједињених Држава, како је редом један предео за другим долазио у сферу режима ренте. Ономе ко не би хтео да плаћа ренту не би остајало друго, до да за недогледно време прекине све везе са цивилизацијом и друштвом, па да одеу сасвим пусте, ненасељене крајеве, где је земљиште још слободно, као код нас ваздух и вода...

Опенхајмер није први дошао до ове монополистичке теорије ренте. Њу је поставио још Адам Смит, а у данашње доба заступају је најугледнији немачки економисти — за доказ видети предговор који је професор Л. Брен· тано написао књизи „Три Андерсенова списа о житним законима и ренти“ (1893). Он чак није обухватио ни све податке који карактеришу аграрни „плусмахерај“ — на пример: увођење високих житних царина, помоћу којих се цена житу вештачки пење, а тиме и рента повишава. Али исто онако као што је с највећим успехом изложио

15%