Srpski književni glasnik

БЕЛЕШКЕ. 239

ном и коморским, помињући још да о српским сеобама у ХМГ и ХМП веку има обилног материјала и у архивама у Загребу, Грацу, Љубљани и Пешти. Последњих година наша новија историја почела се радити не препричавањима, амплификацијама, више или мање оштроумним довијањима или простим фразирањем као што се то добрим делом некада радило, него проучавањем поузданог архивскога материјала, који је једини у стању да нас стварно псучи о нашој прошлости. Г. Ивић, као ђак нове историјске школе, иде овим последњим путем, и до сада је прикупљањем и објављивањем историјског материјала по аустријским архивама учинио лепих услуга српској историографији.

Али, признавајући му несумњиву заслугу коју има на том пољу, ми мислимо да би било врло добро када би нешто променио свој начин рада. Овако како он ради, ограничавајући се често на препричавање аката на које је наишао, он пише само за стручњаке, или људе који имају врло велики, готово изузетан интерес за поједине векове наше историјске прошлости. Међутим и предмети које Г. Ивић обрађује, и нови и занимљиви резултати до којих он долази, заслужују ширу читалачку публику. Ми не мислимо да је ову своју књигу, „Сеобу Срба у Хрватску и Славонију“, Г. Ивић требао да изради као публицист, Чимслећи на догађаје које се данас одигравају, али је могаф писати са више књижевних преокупација, живље, занимљивије, читкије. Прави историк не треба да буде без књижевних амбиција. и добри писци су били не само романтичарск торичари као Мишле но и модерни реалистички историч као Момзен, Тен и Фистел де Куланж. Нарочиће,ј српски историчар, из разлога које је излишно и треба да се труди да има што већи број читглац тине до којих је дошао што дубље спушта у н

ЧлАНАК О ЈОВАНУ ДУЧИЋУ. . Скерлића о Јовану Дучићу, који је изишао олосу Москвн“, ио коме је било речи у „Српском ижевном Гласнику“, број 204, прештампан је у руском покрајинском листу „Патигорское УЗхо“, број 598, за 1 јун 1909. Заједно са тим чланком прештампан је чланак К. Кузминског „Сербскал поззга“ и превод Дучићеве песме „Поноћ“ („Полнчођ“) одВ. Г.