Srpski književni glasnik

ЊЕ

Битољски Богаљи. 243 — Боже сачувај !... Ја сам потомак Александров. Ово су опет жалосни изрођени остатци његовога народа. Ево, задољно пију минхенско пиво, а њихов господар Књаз Донгар, који је у својим жилама очувао славну царску крв, гледа их, жедан и гладан. Ах, ошрофе проклатшое и цинцарског... — при чему пљуну и опсова руски, онако како то чине само пијани мужици или фабрички радници.

— Људи, Кнеже...

— Не. То нису људи. Ви треба да будете Књаз Донгар, па да разумете шта је то Цинцарин. Ви не разумете саму реч Цинцарин. А ваша је. Ви Словени проналаском овога имена доказали сте да умете добро да завирите у душу човекову и да је оцените. Јер, збиља, цинцарска душа сва је састављена из онога циничнога цин-цин-цин, које се чује кад се броје дукати. Цинцаринова душа зна само за ту музику: цин-цин-цин!!... Он је средоземни Жидов, који плаче што није био у Јерусалиму да отме Јуди његову славу, те да оних три. десет сребрника донесе баш овде у Маћедонију, да их потроши за вуну, ћебета, тамо у Крушеву или у Магареву... Пфуј, сволоњ...

— Ви сте врло нерасположени, Кнеже... — Да, милостиви господине мој! МИ имам рашта.

"Положај, понављам, хуже губернашорскаго, како се то (

вели у Русији. Породичне Хартије, родословље, тридесет тисућа империјала, титула, све одузето, те остао само луди Донгар, без парице у џепу, међу овом цинцаријом. Тражим од генерал-губернатора пасош да одем у Русију да потражим барем моје рођене новце, молим ди. пломатско тело за посредништво, тражим зајма до Пе. трограда, било за трећу класу, па нико главе не окреће, но будаласто се смеје, будући у уверењу да сам луд!А сами су луди, тако ми Бога!... Ну босудише же! Као црви погани, као кучкини синови, ови Цинцари се мотљају овде и задовољно пију, а њихов Књаз Донгар у најмању руку игра улогу несрећнога Хамлет, служи им као

16: