Srpski književni glasnik

није осећа.

Битољски Богаљи. 245

Седамо за српски сто. Тамо су наши који га знаду и којима се намигне да подесе своје држање, ако желе да се разоноде. Уступа му се прво место и зове се дечко да донесе пива и закуске. Поручују се добре цигарете. Публика посматра и смеје се, а Књаз излива на њу своје олимписко презирање..

| — А хоћемо ли пива и тому Донгаруг заједљиво и навлаш проговара Цинцарче, које је у Србији изучило крчмарски посао.

— Дуракљ! Дубина! Сволоњ!.. Зашкргуће Књаз и тражи да га чиме удари.

— Слушај! подвикују наши. Књаз теби није овај Донгар, него Књаз Донгар. Ако се само још једном усудиш бити тако безобразан, то...

— Спасибо, братци! Зато јас, почиње Донгар изломљеним маћедонским говором, измешаним са руским; — много љубим Србите. То је народ чесни, герој. Неје чавкар како овије Бугарите и нема јудејска душа како што је кај Цинцарите. ЈЉубим...

Дечко доноси пива, а он прича, меље као воденица“ Прича своје доживљаје, соли пикантним анегдотама руских официра своје некадање дон-жуанство, скаче с брда у дб, разправља неке тамне теорије, умеће безброј непознатих термина војне технике, говори о својим плановима, о свом грбу, о својој застави, прелази на отете му новце и меша сваку ваздијанију на неколико језика, | да наша мисао није толикоч:репка да га узастопце прати, нити памћење јако да све ухвати. Час његова мисао блесне као муња, час спадне на трице и кучине. Час избије његово некадање широко интересовање најлепшим питањима, час опет видиш једну разваљену машину, која показује да је мозак коначно пропао. М веома ти жао што око стола нема неколико стенографа, који би све

ухватили, те би то био ваљда најсложенији, најдивнији лудачки говор. |

Пивница почиње да пусти, а Књаз да се слобод“-