Srpski književni glasnik

246 Српски Књижевни ГлАСНИК.

— Гледај, буржуј проклети! Оди порано дома, оти се боји да му кој жена не превари... ха-ха-ха. Пфуј!..

Ми поручујемо све чешће и чешће, а Књаз се очас замишљи, па испија и опет прича. Најзад пивница постаде сасвим пуста. Хмељ поче да га хвата; његова манија све јаче да бије. Он се потпуно расположи и пусти, по класичном изразу, душу у шешњу.

— Љубим со Србите да пијем и да се веселим. Зашто — то је народ, брашец мој.. М зато оваја чаша да го испијеме за здравје српскога народа: ура! — подвикну он, а за њим ми сви и поустајасмо.

Он искапи, убриса браду и бркове, уздиже у вис раширене руке попут диригента каквога хора и озбиљно нас премери, то поче да даје тон, те отпева, уз нашу пратњу, „Многаја љета“ Бортњанскога.

И као да се с верига отпусти.

Пуним баритоном, једрим и доста израђеним, премда мало изломљеним, отпевао нам је руско „Отче наш“ и „Вјерују“.

— 2, братђ православни! — поносно рече после нашега бурнога и намештенога рукопљеска.

А кад се још више развеселисмо, он нам поче ређати руске циганске романсе, малоруске поскочице и друге прилично тешке ствари, које је доста добро очувао у својој памети. Видећи ваљда нашу расположеност и одобравање, он скочи као помаман, размаче столице и столове, па се пусти по пивници у руску приседку, чучке обилазећи целу просторију, тако гипко као да је толико времена практиковао на какој покрајинској бини руској. Скакаше, врћаше се, под ин и шираше руке:

— Гопа, гопа, еј ви мили!

Мишљаше зар да је у Русији, да је капетан, без: брижни јужњак, у којега су се загледале несташне богате плавуше, толико жељне до огњених и гаравих јунака из предела где сунце жеже.

Најзад, Књаз устаде, скочи у вис и у ваздуху лупну ногу о ногу, па муњевито чучну као прави козак и с ду-