Srpski književni glasnik

И

4" ИРА ЕУ

744

"

5. пар У

па Зе јр а ~

н

ин 2 Ма

5

Ред

ИзБвоР Српских ГЛАВАРА. 47

о чему сличном не нађе. То подизање символ је славеи величине, па се баш због тога коси с аскетским монашким чином, и можда за то није тамо ни увођено. Код свештеника, који се жене и живе много слободније већ то не би било тако зазорно. Међу тим мени је познато: да су баш у самом Хилендару калуђери у вис дизали сваког отменијег ктитора. После службе и молепствија приведу га дверима и онда приступе к њему неколико монаха и у част га подигну. Ово је вршено до наших дана, и ја имам забележено више људи, који због доброчинства у лаври дизани. Ја се нисам задовољио с хилендарским уредбама, него сам тражио и у правилима рукоположења у свештенички чин, па сам се користио и београдском митрополитском библиотеком, али о томе нема писмених помена. Имао сам на расположењу и правила београдског митрополита Вићентија, за време аустриске окупације у ХУШ веку, па и ту нема ништа. За то остаје нејасно: откуд ово симболично уздизање свештеникаг У Србији се овакав обичај не памти, а нема га сад ни у другим нашим крајевима, и то баш нигде. Да је ово чист српски обичај, сасвим је невероватно. А свакојако су га Војвођани пренели из Старе Србије, и нису га могли, нити имали разлога, да измисле у новој домовини. Што за нама ни у Старој Србији, то није никако чудо, јер се тамо због насиља све упростило и свело на најмању меру. Толико стоји, као што је напред казано, да се старији византински цареви, нису држали овога цере: монијала, а Порфирогенит га још изрично крсти туђинским. Али тако није остало до послетка. Кад су Крсташи изабрали Балдуина фландриског за цара 1264 године, он је свечано крунисан у Цариграду, и као германског суплеменика, војводе га по старом наслеђеном начину подигоше на штитовима у вис. Грци, пак, по својој лако распаљивој фантазији и сујетном тежњом прожети за свима новинама, и овај су, иначе импозантни, начин избора лако могли присвојити.

1 бг, ор. сб, 1, 324.