Srpski književni glasnik

| 48 Српски Књижевни ГлАСНИК.

| Овај свечани избор Балдуина, као што се види био је доста позно, и имало је времена и прилике ла гаи Грци приме, као што је у ствари и учињено. Г. Др. Станоје Станојевић изволео ме је упутити на два навода истог церемонијала и код доцнијих византиских царева, што је верно забележено код Пахимера и Акрополите. | Довољно ће бити да се само по овом последњем на-

веде: цара Тодора П, Ласкара, — пошто се вратио. | с погреба своме оцу, и дао му подушје, — доглаву ници подигоше у вис на штитовима и поздравише га Ц као императора. Да се овај церемонијал с византиског владара пренесе и на свештенство требало је само корак поћи даље, јер су црковни главари увек тежили да се што више у повластицама изједначе с владарима, па су то уметали и у спољашне обележје свога чина и достојанства. Ја саи онда трагао даље, и после дугог пропитивања дознао сам да је овог обичаја заиста било и код грчког свештенства по јужној Маћедонији и Епиру, а вероватно и по другим областима. Господин. папа-Јоан, грчки свештеник из Костура, сам ми је причао, да су и њега пре десет година, кад се запопио у истом граду, другови свећеници мало подигли у вис. Ево дакле извора, одакле потиче војвођански обичај, а тако исто и дизање ктитора у Хилендару. Али у свима случајевима. почело овога обичаја треба тражити код германских народа, јер га Грци непосредно примише од њих каоси други народи, а ми опет од Грка. Међутим, пошто је ово обичај а не црквени закон, није чудо што га и нема нигде забележеног.

Има и иначе врло различна симболизовања власти, то јест да већи главар у тренутку примања вазала под. своју управу и тиме огласи своју „узвишеност“ што тај његов штићеник или потчињени треба у свечаном под“ ворењу да заузме нижи положај него његов суверен. За то је Ђурађ Бранковић морао поклецнути пред мађарским краљем Жигмундом кад му је полагао клетву верности