Srpski književni glasnik

64 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

писац није ништа написао што би подржавало такве гримасе.

Оно што недостаје глуми ове изврсне вештакиње, то је илузија стварности, коју сувише изобилан пртљаг глумачких средстава претрпава. За игру Г-ђе Виталијани би се могло рећи: сувише вештине, или, пошто ње никад није много, сувише заната. У појединостима њене су

улоге потпуно израђене, али им не достаје животна веза,

душевна подлога, она нема, невидљива игра коју осећа публика у целини свега. Ми смо запамтили многе веште гестове Г-ђе Виталијани, али се не сећамо каква је била њена Магда, њена Маргерита и њена Хеда Габлер. Успомена коју однссимо са њене представе је пре сећање на какву пантомиму, врло вешту без сумње, али која је ипак само то. После неколико вечери, ми је знамо на памет, и разлика какве нове улоге од пређашње не утиче код ње на тон говора, боју гласа и врсту гестова, и тако нам не доноси ништа ново.

Због свега тога су оне сцене које траже силну и јаку игру најбоље успеле. „Тоска“ је била изведена (сем последњег чина) са многим лепим сликама, и она сцена пре и после убиства Скарпијевог долази у позоришна дејства највишег реда, или бар највеће јачине, пошто је говор о Сардуовом комаду. У „Госпођи с камелијама“, која у опште није имала своју атмосферу, било је неко-· лико лепих тренутака. У „Марији Стјуарт“ је наша гошћа имала своју најбољу улогу. Осим неколико претераних гримаса, њена Марија је била заиста достојанствена, племенита заточена краљица Шилерова. Овај главни ка. рактер те улоге је спречавао, изгледа нам, сваку суви. шност спољне игре.

Скарпио у „Тоски“ био је један врло леп успех. Г. Дузе, врло добар као Магдин отац, несносан као Арман Дивал, добар као Ибзенов Левборг у „Хеди Габлер“, био је изврстан као стари, окорели језуита и развратник. Он је умео заиста вешто да сложи Скарпиов карактер човека Осамнаестог Века, каквих је произвела Италија тога доба.

„ж

ману тоа али

и кана