Srpski književni glasnik

Позоришни ПРЕГЛЕД. 63

су сва његова средства на домак, при руци, и који их употребљава пред публиком хитро и без застоја.

Ово последње нам изгледа као главна црта начина Г-ђе Виталијани. Ниједном у њеној игри не настаје пауза; она се непрестано креће, без одмора миче очи, уста, обрве и цело лице, не пропусти никад да направи какав покрет руке, увек има нешто да нам каже. На позорници је она једно вечито треперење, вечита промена и преображај, кога морате пратити вредно, са напрегнутом пажњом, и који, — треба ли да вам напоменем % — прилично умара. Поред тога ова талијанска глумица описује врло често и речи покретима: око, уста, глава су увек показани руком, а груди и срце, ако су сувише узнемирени, кажњени једним приличним ударцем шаке или песнице.

Колико треба приписати ову сувишност гестова томе што су пред нама глумци који су научили да играјуу земљи где се говори толико исто гестом колико устима, и што недовољно осећање језика не потпомаже, другим речима, не извињава спољашну игру, остаје наравно сум: њиво. Врло је могуће да се оно што мени и вама изгледа као претерано, без укуса и мало застарело, учини једном Талијану као тек једва осетно појачано понашање обичних људи, потребно по закону позоришне перспективе. Без оваквог ограђивања било би неправедно назвати игру Г-ђе Виталијани претераном или чак безукусном. Али оно што нам се чини као такво, то је игра очију «од ове уметнице. У свима набројаним комадима у којима је играла, она је тражила да дејствује на публику изразом очију, ито у најјачем ступњу. Тај део неме игре је често моћно, али такође и опасно средство. Њега треба употребити са највише мере и укуса: прибећи њему у сваком часу, упозоравати публику увек на очи, као што ради Г-ђа Виталијани, чак и у каквом модерном комаду из савременог друштва, не значи јачину, него сасвим противно. У место страха настаје смех, јер

>