Srpski književni glasnik

844 __Српски Књижевни ГЛАСНИК.

то јест ако су се задржали на нивоу на којем смо свикли гледати их. Моје је мишљење, да су ти писци и у Алманаху углавном дали своју меру. Има уз то један моменат, који овим малим радовима даје нарочиту драж: нека интимност, нешто карактеристично за писца, скоро у свакога. Скоро сваки, можда и не дајући себи тачно рачуна о томе, остао је пре свега код онога што му је најближе, па је онда захватио дубље у себе и дао нешто сасвим своје, нешто што га као писца понајбоље репрезентује. Тако је аутобиографски елемент врло јако заступљен, не само, што је разумљиво, у лирској песми, него и у приповетци; добра половина прилога у невезану слогу су доживљаји, исповести и аутобиографија (Бабић -Ђалски, Косор, Милићевић, Ускоковић, Каталинић). А што није баш аутобиографско, то је из непосредне средине свога писца, из круга људи које најбоље познаје и круга мисли које му најчешће испуњају душу. Ћипико је посред својих страсних и тврдоглавих дал. матинских горштака и грешно побожних примораца; Ћоровићев јунак је стари херцеговачки лав на умору, Ката“ линић описује „Југо“ на морској пучини, Ливадић саопштава своје туробне на смрт сећајуће визије. Песници певају исто тако оно што им је највише на души: Тре: сић-Павичић рибарску мрежу и далматинску обалу, Дучић две исповести своје „Душе“, Миховил Николић љубавну „Тајну ноћи“, Светислав Стефановић даје два снажна излива своје поезије мисли са живом песничком визијом, Шантић социјалном тенденцијом задахнут опис и штимунг вечери (овај пут у слободним ритмима), Домјанић кратку исповест и један од својих паганских рококо-мотива, Ракић родољубиве песме са Косова, где прати и доживљује неславне догађаје последњих година и има доста прилике да мисли о славној прошлости. Мала драма Милана Беговића, то се зна, у стилу је и у духу рококодоба. М тако, том ближом личном везом између аутора и његова прилога, цела књига добија и постаје занимљивијом и оригиналнијом.