Srpski književni glasnik

854 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

он критикује, нити у којој било другој. Пре свега, ја у горњој реченици не говорим о сшарој словенској књижевности, него о књижевној радњи до краја 12 века. А та радња обухвата и ону на чисто старословенском језику („стара словенска књижевност“), и ону на сриско-· словенском језику („српска књижевност“). Кад, дакле, ја о тој целокупној књижевној радњи говорим, ја говорим о обема поменутим књижевностима, о старој словенској и о српској, и за обе дајем разлога зашто их скраћујем. Књижевну радњу на старословенском језику ја скраћујем „зато што она не спада у српску него у општу словенску књижевност“. Кад сам тај разлог дао, ја сам њиме из књижевне радње до краја 12 века искључио све што је у тој радњи на старом словенском језику, и то више и не узимам у разматрање. Остаје у разматрању још само онај део те радње који је на сриско-словенском језику, и за његово скраћивање дајем други разлог. Тај други део, наиме, скратио сам зато „што, састшојећи се само из јеванђеља, октшоиха, Ппсалшира, што, ш не спада У књижевност у ужем смислу речи“. Кад сам, дакле, говорио о књижевној радњи која се „састоји само из јеванђеља, октоиха, псалтира итд,“ тј. из дела која „не спадају у књижевност у ужем смислу речи“, ја нисам говорио о сшарој словенској књижевности, као што је Г. Станојевић разумео, него само о књижевности српској, која одиста у том времену има само таквих дела. Ја, дакле, нисам рекао ништа погрешно, него је ту погрешку унео сам Г. Станојевић.

Ради што праведније оцене случаја о којем гоговоримо, ја ћу допустити да је моја реченица, коју Г. Станојевић критикује, случајно испала нешто сувише концизно и чак, ако хоћете, у неколико и незгодно стилизована. Али нека је и тај случај, реченица не може бити нејасна стручњаку. Најзад је јасно да пристојан критичар неби напао ту реченицу све док јој лепо не схвати смисао. Најпростија обазривост захтева да се најпре разуме тачно мисао пишчева, па тек онда да се кри-