Srpski književni glasnik

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. 1880—1890.

УПРАВА И ДРАМАТУРГИЈА.

Лектира позоришпих извештаја у нашим листовима и чести разговори о српском позоришту са покојном Маријом Јеленском још док сам живео у Бечу, изазвали су у мени жељу, да се изближе упознам са позоришним приликама у српској престоници. Ова жеља ми се испунила у пролеће 1881. Преселивши се тада из Беча у Београд, одмах сам похитао да ступим у релацију са Народним Позориштем. Чинило ми се, да без позоришта, на које сам се био навикао за мога школовања у Бечу, нећу моћи живети и да ће ми оно бити пријатна разонода у часовима озбиљна рада у мојој новој службеној дужности у министарству спољних послова. Што чешће похађања позоришта и што темељније проучавање позоришних прилика требало је, шта више, да ми олакша улазак у друштво и да ме у њему акредитује као новога члана, коме је озбиљно до тога стало, да својим јавним радом у њему стече право грађанства. Тамо сам одмах, по своме доласку у Београд, постао позоришни извештач „Видела“, а већ много доцније и Владана Ђорђевића „Отаџбине“.

Посао којега сам се латио није био ни лак ни пријатан за новајлију коме још нису биле познате прилике у новој друштвеној средини. Уз то се нисам испрва дуго могао еманциповати погледа и утисака, стечених у ве-