Srpski književni glasnik

84 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

он мени замера за извесне изразе, да их сам не упошребљава, нарочито не у исшој кришици где те замерке чини, Кад сам ја рекао за један текст да „није очуван ни издан“ (стр. 390), Г. Станојевић пита: „А зар би могао бити издан, кад није очуванр“ Остављам на страну што се горњи мој израз не налази у шексшу књиге него у библиографији на крају књиге, тј. у оном одељку књиге где озбиљан критичар неће зацело тражити примере сшила, кад их у тексту довољно има. Остављам на страну и то што израз „очуван и издан“ није ни сам по себи нетачан, пошто један текст одиста може бити издан а неочуван у рукопису (нпр. Мирослављево јеванђеље). Али зашто Г. Станојевић сам употребљава тај исши или сличан израз и баш у овој својој критициг „Та је расправа — каже он у једној реченици коју смо и напред видели — и сачувана и објављена и у српској редакцији“ 2 (стр. 97).

Тако исто препоручујем Г. Станојевићу, кад већ хоће да замера мојим реченицама, да не узима шуђе као моје Ја сам у својој књизи рекао да су Ћирило и Методије превели свештене књиге „на једно нарочито југословенско наречје које је живело негде између Солуна и Цариграда“ (стр. 3). Наводећи ово место, Г. Станојевић примећује да је „незгодно“ или и „сасвим незгодно“ тако рећи, подвлачи реч „нарочито“ из мога текста, и чуди се: „Замислите, каже он, како би изгледало кад би се казало да је Вук Караџић писао на једном нарочишом наречју!“ стр. 60). Међутим, то што сам ја рекао, само је превод једнога места из Г. Јагића, и ја сам само случајно пропустио да то ставим под наводнице; ствар је, у осталом, сасвим добро речена. Да би иронија била већа. Г. Станојеић је сам шо исто место у једној. кришици навео, без икакве примедбе наравно.!

1 „ај ет резопадетет зпазјамасћет Птајекћ, дет 1тееп ћуо 21 већеп Зајотшк! ипа Копзфбапшпођеј... сејеђе ћаг“ (Јад:е, Хаг Епзјећипезвевећјећ!> дет Итећепзјау. Бртасће, П, 81). — За Г. Станојевићеву критику и наведено место в. Вух. Гензећг. Х. 1902, стр. 644.