Srpski književni glasnik

Г | |

ог

СРЕ СКИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Књига ХХУГ, БРОЈ 2. — 16 ЈАНУАР, 1911.

ЂЕД МИКАЉ.

То је било неђе уз Часне Посте.

Ловећи по никшићским Главицама, и, по неталику, а као и обично не уловивши „ни јелена ни кошуте брзе“, ожедним, а прохтје ми се пушити. Воде близу нигдје, а кресиво не понио. Те одлучим да уђем у прву кућу на коју наиђем, да пијем воде и запалим цигару.

Загазим кроза село испод Главница, и упутим се одавно ми познатој колиби Ђеда Микаља. Њега и бабу му затекох ђе сједе на пиџуну под листром и сунчају се. Баба му, шта више, метнула главу у своје крило, па га биште, а, користећи се заклоном и осамштином, и пољуби по који пут, и она њега и он њу. Нијесу ме одмах опазили, те сам могао до миле воље теферичити збиља овим ријетким призором у овој ријеткој земљи.

Не зна се које је од кога старије: и једно и друго су присукали седамдесетим. Ђед је омањег раста, бијел сав као овца, погрежбан и погурен, и бога ми грохнуо сасвим. Старост му је отежана у толико више што је у потоње вријеме и обневидио. Баба му, коју су не знам

Т

% . а