Srpski književni glasnik

98 Српски Књижевни Гласник.

зашто звали „Була“, и још јака, тек огривала, двојином крупнија и пунија од ђеда, кочоперна и чистуница, и да не бијаше у лијеву ногу хрома и мало наглуха, још се старица не би промијенила за многу и многу дикуницу у селу. Држала се чисто и гиздала ни да јој двадесет и пет година, а и дању и ноћу си јој чешаљ и огледало могао наћи у џепу од котуле. Причала ми је једна вижлица из њена села, како јој је неђе ова држећа субабица повјерила своје јаде, говорећи: „Остала сам ти, лико, крај домаћина брез домаћина“.

Ђед је у своје младе дане био занаџија; и ко презрен због тога од својих горштачких земљака, зарадио је своју лијепу вечерицу, запеузио мало стоке, купио читлук-два баштине, и оградио мало кућице под Главицама више једне од својих долина, у којој је обично садио дуван. ЊБеце нијесу имали, и старост им је у толико била тежа и суморнија. Особито баби.

Ни с ким се нијесу ни дружили ни мијешали; Никога нијесу походили, а нико им ни долазио није. Извикани су били и због ЂЊедова заната, и због тјелесних недостатака, и његових и бабиних. и због пргавости којом је обадвоје обиловало, а највише ради тврдичлука. Није било уста у селу која се њиховијем именима испирала нијесу, ни пјесме подругачице у којој њих двоје споменуто није. Они су то знали, и то их је горко косило по утробицама; били су кивни на цио свијет, и за то су свима и свакоме врата њихова дома била закључана а њихова лијепа ријеч и усрдно срце запечаћено. Живјели су као двије чуме, ни за се ни за другога; а, кад би се пођегда сјетили да им је смрт на прагу, погледали би запањени једно у друго, као да би се хтјели запитати: па ко ће бити тај што ће нам очи заклопити, ко ли нам раку ископати и у њу нас положити 2

— Помага' ви бог !... јавих им се баш онда кад је још сирова баба Була плах пољубац прилијепила на као рђаво узорана њива избраздато чело ђедово.