Srpski književni glasnik

110 Српски Књижевни Гласник.

И отада, Розалија је тражила савета и упутства. само од своје младалачке савести. У осталом, као Па: рижанка и отмена жена, она се добро чувала свих настраности; ако Нума полаже на то да иде у цркву, она ће ићи са њим, као што је дуже времена ишла са својом мајком, не пристајући, при свем том, да се претвара и прави преподобно лице, кад већ више не верује.

(Он је слушао, сав запрепашћен што од ње чује тако одлучне речи, које су показивале толику самостал“ ност њенога моралног бића, и доводиле у забуну све јужњакове назоре о потчињености жене.

— Дакле, ти не верујеш у Богаг упита он, својим најлепшим адвокатским басом, дижући свечано прст у таваницу.

— Зар је могућно не веровати у Бога! узвикну она, тако нагло и искрено да је тај узвик био право вјерују.

Он тада узе говорити о томе шта ће рећи свет, о друштвеним обзирима, о тесној вези религиозног и мо-· нархичког духа. Све се отмене жене исповедају: војвоткиња, Г-ђа д Ескарбес; оне позивају свога исповедника на вечере и на посела. То би произвело врло рђав утисак, да се само сазна.. Он застаде, увиђајући и сам да трабуња, и разговор се сврши на томе.

Две-три недеље узастопце, он је са великом важношћу водио своју жену у цркву, што Розалији донесе неочекивану срећу да се с мужем прошета испод руке. Али њему се убрзо досади овај кулук, нађе изговор у пословима, и напусти сваку католичку манифестацију.

Овај први неспоразум ни у чем не помути њихов брак. Као да је желела да добије опроштај, млада жена удвоји према њему своју пажњу, своју нежну и веселу оданост. Можда је она већ била мање заслепљена него првих дана њиховога брака, и можда је нејасно предосећала нешто чему није смела да погледа у очи; али је,