Srpski književni glasnik

Нума РУМЕСТАН 109

представи с чаробном лампом, исповеда се само за време колерне заразе, али који би се ипак дао обесити или ставити на муке за ту веру коју не осећа, и која нимало не ублажава ни његове страсти ни његове пороке.

При женидби, он је знао да му је жена исте вере као и он, да им је свештеник у цркви Св. Павла изговорио похвале одмерене према каквоћи свећа, застора и цвећа, као што се пристоји о свадби првога реда. Нуми је то било довољно. Све жене које је он познавао, његова мати, његове рођаке, тетка Портал, војвоткиња де СанДонино, биле су ревносне католичкиње. Зато се он веома изненади кад, неколико месеци после венчања, примети да Розалија не иде у цркву. Он јој то пребаци:

— Зар ти никако не идеш на исповест

— Не, драги мој, одговори она сасвим мирно... Не идеш ни ти, како видим.

— О, ја, то је сасвим друга ствар. — Зашто

Она га је при том гледала тако искрено зачуђеним очима, и тако отворено, да, очевидно, није ни слутила да је она као жена на нижем ступњу.

Он не умеде одговорити ништа, и пусти је да се изјасни. (О, није она била никакав слободни мислилац, ни независан дух. Васпитана у једном одличном париском пансионату, она је имала свога исповедника, једнога свештеника из цркве Св. Лаврентија, до своје седамнаесте године, све док није изишла из завода; па чак и после, у очевој кући, она је за неколико месеци наставила ићи у цркву, заједно са својом мајком, затуцаном јужњакињом; али једнога дана као да се нешто у њој било прекинуло, и она изјави родитељима да према исповедању осећа несавладљиву одвратност. Мајка је хтела покушати да прекрши ову ћуд, како је она то звала; али се Г. Ле Кеноа умеша:

— Остави је, остави... Мени се то исто десило у истим годинама.