Srpski književni glasnik

(2 РАБИЈЂУ те

У КАРАЂОРЂЕ.

1 Вис ЈУНАЧКЕ ДУШЕ.

Тог дана устах к'о сунце кад сине са једном жеђи бескрајном у души, што ме ко плима кад плави и руши, плављаше, траше грдно из дубкне.

Ходах уз родна брда и долине

кб млади лаве кога снага гуши;

и, сам са својим срцем, уздахнувши грко, стах на вис јаве и истине.

Но ту, ко орлушина, сва крвава, косовска епопеја пуна страва налети на ме; и докле у свом

корену стрепих ја, стихијском силом лупаше она крвавијем крилом страшно по челу замраченом мом.