Srpski književni glasnik

ХОСЕ-МАРИЈА ДЕ ХЕРЕДИЈА.

(Крај).

Описни- песници, међутим, обично нису велики пес: ници; далеко од тога. Осећање, у песништву вреди, по правилу много више но живописна машта. Оно је неж-· није, топлије и пуније, и много дубље прожима душу но производи маште, који обично занимају, забављају очи, и остављају душу незагрејану и неузбуђену.

Али, пре свега, има две врсте описних песника: једни описују да нас „обавесте“, да нас поуче; њихово је песништво поучно, дидактично. Они пишу уџбенике и трактате у стиховима: о астрономији, о вртарству, о ри: болову, 0 „Четири годишња времена“, о „Четири доба дана“, о „Теорији књижевности“ и „Критици“, о „Лековима од уједа дивљих животиња“, и тако даље. То обично нису велики песници, и таква њихова дела имају по правилу врло малу песничку вредност. Друга врста описних песника, то су људи пријемљиви за лепоту света, природе и човека, с уметничким очима и пластичном маштом, која лако постаје живописна. Ти могу бити, ако не велики песници (дајући тој речи њено пуно значење), оно велики песнички уметници, што, међутим, безмало на једно излази. Нарочито кад такви песници, као што се то понекад дешава, уз дар маште имају и лако будву осетљивост. Код тих песника, живописна машта није њихова једина песничка особина; она само толико преоблађује да остале остају у засенку, и као потиснуте. (Да та њихова главна особина није у њих у тој мери разви-