Srpski književni glasnik

154 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

популарност расте у позоришном трећем сталежу, али Коштана, лепа, проста и дирљива Кошшана, почиње да плива водама простачке маџарске мелодраме, а то ваљада није циљ Г. Борисаву Станковићу.

Котшана остаје још једнако комад згодан за утакмицу наших глумаца. Она је нарочито погодна да се прикажу чисто националне особине наше глуме, Јер, Коштана није комад који се може да игра општим приказивачким срествима. За њу је потребно (и за Хаџи"Тому и Стојана, и Митка и Арсу, и Коштану) једно чисто локално расположење и локални тон, и специјалан гест, и мина, и став, и израз једног старог Врањанца и Врањанке, и то су наши глумци, у главном, добро схватили. Нарочито то важи за Г.Г. Тодоровића и И. Станојевића. Г. Тодоровић је од Хаџи-Томе створио улогу којом може да буде горд. Он има локалне боје и угесту, иу изговору, и у интонацији, и у самом основном ставу. Нарочито му се издваја из свих сцена, сцена његовог наглог прелаза из гнева и љутње, кад Коштана почиње да пева и игра, у севдах и дерт: он, прво, изводи неке неодређене гестове, стеже прсте и грчи, бори се, даље, савлађује за моменат да на мах буде побеђен, хвата се за слепоочнице и доњу усну, гледа око себе унезверено и, најзад, кад Коштана почиње „Стојанке, бела Врањанке“, он, после неколико дискретних прелива, бранећи сеи ако је очевидно побеђен, пада у севдах с којим иде до краја комада. — И Г. М. Станојевић има све те исте локалне особине, само што он, покаткад, претерује, и на тај начин даје комични карактер улози севдалије Митка. — Г. Милутиновић, као Стојан, није никако могао да успе да својој улози да локалне боје. У његовом основном расположењу има извесног херпцеговачког даха: и његова носталгија када се пева „Јоване, сине, Јоване“, и његов дерт због Коштане и севдах за Коштану, и његов тон, све то носи карактеристике ње-