Srpski književni glasnik

у

НЕ не,

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ.

ПЕСМЕ МилоОРАДА Ј. МитРОВИЋА (127, Српска Књижевна Задруга, 127). Београд. 1910.

Српска Књижевна Задруга, издавши, у своме досада скоро најбољем колу, песме Милорада Ј. Митровића, понудила нам је прилику да проконтролишемо неке своје раније утиске које смо имали из његових песама. Постоји неко притајено егоистично задовољство да се, после дугог времена, враћамо књигама које смо волели, и на њима, контролишући своје младе и наивне утиске, вр-: шимо, да употребимо Ничеов израз, неку врсту „ревизије вредности“. За време које је протекло од првог утиска па до данас, много је воде протекло испод мостова и наше се савести измениле потпуно. За то време, ми смо многе друге књиге читали, а и наш се унутрашњи живот, као и поглед на књижевност, у многоме променио. Кад смо сада понова узели ту стару књигу у руке, утисак, који смо сада добили, дошао је у сасвим други однос утисака и, према старом, у многоме се изменио. Да одмах и храбро кажемо, ми више не волимо песме Милорада Ј. Митровића; што, наравно, значи: ми смо их некада много волели. Ми смо имали свој лепи и свети утисак из Књиге Љубави и Пригодних Песама, из времена када су се оне први пут појавиле и, чувајући га и волећи, чинило нам се да је он још стално ту. Али, авај! од онда до сада многе су се ствари проме-