Srpski književni glasnik

166 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

нуле, и ми више нисмо оно што смо били. Хераклит је имао право кад је, плачући, говорио о томе како се брзо мењамо, и кад је рекао да се човек ни два пута не може у једној и истој реци да окупа. С нама је, као са оним пирамидама које су се Пафнису, у Анатола Франса Гаиси, разно приказивале у разно доба дана. Тако је нешто, као што рекох, и с нама. У разно доба нашега живота једне и исте ствари разно се приказују. Време, лектира и лични доживљаји мењају наш унутрашњи строј, тако да ми, ретко кад, по два пута можемо добити исти утисак од истих књига.

У те ретке књиге не долази књига песама Милорада Ј. Митровића, и стога смо ми и рекли да више не волимо његову књигу песама. Но то, да одмах нагласимо, никако не значи да је ми нимало не ценимо; то само значи да је ми не волимо колико смо је волели. Јер, ми нисмо више у складу ни с његовим погле: дима на свет, нити примамо утиске које је он примао, нити нас инспиришу мотиви који су њега инспирисали, нити нас задовољава његова версификација, ни „(ош 5“, поенте и наките које је он налазио за добре. Многе и многе његове песме ми посматрамо као „општа места“ и меих јешх, за многе мислимо да су баналне и сладуњаве, а његова поетска декларација, објављена на првој страни његових песама, нимало нас не одушевљава. Ми више не можемо да примамо:

Растанка нашег доћи ће доба, И ја ћу једном остати сам;

Ти нећеш више крај мене бити, И ја ћу бити ледени кам.

И, кад би неко послао овакву коју песму, као што је ова коју ћемо навести, уреднику каквога часописа, сигуран би био да би му била одбијена:

Пред сликом твојом замишљен стојим И будан сањам нестали сан,

А срце дршће ко листак,

Кад једном стигне јесењи дан.