Srpski književni glasnik

Нума РУМЕСТАН, 97

— Но!... Како вам се допала 2

— Ко тор

— Мала... каже Нума, трудећи се да му глас буде равнодушан.

Други, стари препредењак, одмах разуме ствар, и одговара без околишења :

— Право откровење...

Заљубљени Нума црвени као у двадесетој години, код Малмуса, кад би га сшара свачија гурала ногом испод стола.

— Дакле, мислите да би у Опери...

—- Без сумње... Али је за то потребан вешт дирек- | тор, одговара Кадајак, са својим немим осмехом; и док | се министар жури да честита Г-ци Алиси, вешт директор

· се упућује бифеу, који се види уоквирен једним великим огледалом у дну једног салона, са тамним и позлаћеним дрвеним зидовима.

У пркос свечаног изгледа тешких завеса, и крутог и надувеног држања послуге, која је без сумње састављена од пропалих универзитетлија, свако нерасположење и досада ишчезавају овде, пред огромним столом претрпаним чашама, воћем, читавим пирамидама од сандвича: човечанство ступа понова у своја права, и место досаде виде се свуда лакома лица и прождрљиви покрети. Кроз најмањи празан простор између два струка, између две главе погнуте над парчетом семге или пилећим крилцем у малом тањиру, пружа се одмах једна рука, да дохвати чашу, виљушку, сандвич, отирући пудер с плећа својим црним рукавом или грубом тканином какве сјајне униформе. Ћаска се све живље, очи блистају, смех се разлеже, под утицајем пенушавих вина. Укршта се безброј разговора, прекинутих добацивања, одговора на већ заборављена питања. У једном куту, чују се пригушени узвици неодобравања: „Ужас!... То је страшно!“ око ученога професора Бешиа, женског непријатеља, који не престаје ружити слаби пол. Мало даље, једна препирка међу музичарима: