Srpski književni glasnik

АПОТЕОЗА МЛАДОСТИ.

И кад покушам кадкад у самоћи,

С нешто још снаге и полета од пре, 6 Да за рад седнем у самачке ноћи,

До мене давна хармонија допре.

Но у том часу — кб мукли убица Брига живота свакодневног ступа, Отрже перо из руке и с лица Светлост ми брише и сузом га купа.

Тад осећање неко, страно мени,

Горко и силно, с дана прошлих скоро, Раздире застор и снови румени

Ко бледе сени ближе ми се споро.

Богате мисли, блиставе идеје,

Све скупа ступа, што на жртву паде Слабости људској, и горко се смеје Грешној ми машти што му живот даде.

Па окрећући, погледе од мене

Сва та фаланга сухе руке пружа Визији светлој неке чедне жене

С трновим венцем, на поду од ружа.

И док се њено кратковечно биће

Гаси посред њих на постољу цветну,

Мени — кд судбе последње откриће Џин један пружа кошуљу костретну. ДАНИЦА МАРКОВИЋ.