Srpski književni glasnik

Јуте РО СЕ ТВОЈЕ,

Сребрн се блесак просипа са косе, Набрекле дршћу на мишици жиле, И житом шушти корак ноге босе.

Већ грабе грабље и дижу се виле —: Са навиљцима злата изнад чела, Ступају цуре. Радосне и миле,

Плодове жетве, слатку храну села, У стоге слажу. Већ дрхтаву јару Из сухог њедра баца земља врела —

Већ прислужено сунце, на олтару Небесном, трепти, зари, е бих реко, Као да виси и пламти у жару,

Огромно, свето све, кандило неко! Гле, један орб лети му, све брже, На клисурама што га сву ноћ чекд...

Већ златна неба златни огњи прже У хладу се, ево, путник турчин крије, Привезан коњиц покрај њега хрже.

И надмећу се косци ко ће прије! Не ћуте они умора ни грча, Само што жеђи одољети није !

Гле, један, висок, као стабло срча, Бришући знојно лице, што се плами, Под јабланове до ријеке стрча —

Прилегну земљи и на душак сами Жеђ врелу смири; док сјајно, кб срма, Трепери јутро и све зове, мами.

У радовању шуми гора стрма И воде њене, грмјелица пуне, Пробијају се из хриди и грма.

· 108