Srpski književni glasnik

192 Српски Књижевни Гласник.

менима и задругама које су у тај мах заједно, и то онолико и онде колико и где нађу за сходно, па их после годину дана терају на другу страну. За то, вели Цезар, наводе много разлога: да, навикнути на стално становање не би заменили наклоност ка рату наклоношћу ка земљорадњи; да не би тежили за пространим добрима, и да јачи не би терали слабије са имања; да не би дизали зграде за заштиту од хладноће и врућине; да се не би изродила пожуда за новцем, из које ничу странке и размирице; и, најзад, да би се на тај начин пук одржавао у задовољству и заједници, јер свако види да има онолико колико и најсилнији. (Глава 23). За поједина племена највећа слава је у томе да око њих на што већем простору влада пустош коју су сама створила. Сматрају да је одлика храбрости у томе да се њихови суседи, отерани са сбојих њива, повуку и да се нико не усуди да се задржава у њиховој близини; у исти мах мисле да ће на тај начин бити безбеднији, јер је тиме отклоњена бојазан од изненадног упада. Кад се води рат, било за напад било за одбрану, бирају се старешине које ће руководити ратом и располагати животом и смрћу својих потчињених. У миру нико није општи старешина, већ настојници појединих области и општина деле правду и равњају спорове. Разбојништва не повлаче за собом срамоту ако се врше изван граница, и још се каже да се она врше зато да би младеж имала вежбања и да би било мање лењствовања. И кад когод од првака на скупу рекне да ће предводити |у каквом пљачкашком нападу] и позове оне који хоће за њим да се изјасне, онда устају они којима се свиђа и ствар и човек и обећавају своју помоћ, а гомила их због тога хвали и узноси; ко од њих затим не пође, сматра се као бегунац и издајник, и после тога према њему влада неповерење у сваком погледу. Извршити насиље према странцу који је у њиховој средини сматра се да није у реду; сви који к њима дођу из каквог било разлога заштићени су од неправде, сма-