Srpski književni glasnik

7 7Р.

дара над О ну пЦИЊ 7

>

200 Српски Књижевни Гласник.

доведе у везу, да их довољно ма да прилично површно мотивише, и да се задржава само на оним местима која имају уметничког интереса. Подајте једноме приповедачу да нешто исприча, да парафразирам Емерсонову реч, и одмах ћете видети праву вредност његовог талента. Један ће од њих да прича како су догађаји један за другим текли, интересујући се за све ситуације подједнако; други ће се задржати само на једној ситуацији која је најпогоднија за његов таленат; трећи ће радити само драматичне ситуације; четврти само психолошки обрађивати, и тако даље. Ћипико као приповедач ширега талента, умео је да елиминише, да пробира, да се задржава на карактеристичном (кад Цвета чује за Спасојеву понуду; кад полази на пут за Америку), да подређује, да мотивише кад треба. Из те исте приповетке, може да се покаже још једна врло лепа особина талента Ива Ћи: пика. Она је у овоме. Ћипико никада одмах не задовољава нашу радозналост. Напротив: он је увек држи у запетој пажњи, задовољавајући је мало помало и гра: дуелно: објављујући, прво, незнантније чињенице, па све крупније да, најзад, најкрупнију, као поенту, да на крају. У Цвијеши, он прво казује да је она мало наружена богињама, после прича њене слутње и, пошто нас заједно с њом одведе чак у Америку Спасоју који треба да је узме, он помиње да се они не дочекују топло (то још ништа не значи: тако се дуго, нису видели да су се већ распознали), да она нешто непријатно слути, да он, и ако весео, не узима ствар озбиљно, јер је другаче замишљао своју будућу жену. Све до самог краја, Ћипико нам ништа не каже. ИМ тек, у последњем параграфу, он их доводи у Приморје третирајући их само као старе познанике који су се, сваки својим путем и у друго време, вратили дома. Многи се огреше о ту особину; али, Ћипико који је много паметнији него што је даровит, а он је и јако даровит, увек зна да задржи радозналост, да задржава пажњу, и да интересује све до последње реченице,