Srpski književni glasnik

Иво Ћипикд. 901

Најзад, да извучемо закључке и из Сукоба, који је такође карактеристичан за Ћипиков таленат, и ако није погодан за генералне закључке. Он ће послужити за закључке који су сасвим а рат! Ћипиковог талента. Сукоб је један торзо од приповетке који, и ипак, даје утисак целине. У тој врсти приповетке, приповетке која прича само један део какве веће историје, врло је тешко наћи се. Ту треба део да буде уметничка делина; то треба да је део извађен из целине, а ипак да је целина. Као вајар и сликар који ваја или „мала“ само главу, торзо, руку или ногу, и приповедач мора у том случају да да тај део тако живо, прикладно и у тону, да има, у исто време, уметничку вредност као део, и да је у апстрактним везама са оном целином којој припада. У Сукобу, као и у другим приповеткама те врсте, Ћипику је то испало за руком. Крај је мало пренагљен, и као ишчупан из целине: он носи делове онога што није испричано и има празнина и недостатака у ономе што је испричано. Тако, например, шјора Виторија није требала да учини покушај приближавања дум-Франи при крају, а доктор Маријо је требао у сукобу да буде опредељенији. Те су врсте приповедака, као што рекох, делови који чине целину; али, делови који су из целина. Требало је све урадити у оба смисла, што није било толико тешко колико увиђавно.

После свега овога, лако је дати ово неколико генералних закључака: Иво Ћипико је писац који има инвенције; Иво Ћипико је писац чије је књижевно дело једна ризница ситних људских истина и докумената; Иво Ћипико је писац чије је дело боља психологија него ли све теориске психологије, и за које би се могло рећи, узевши размеру у обзир, оно што је Ниче рекао за Достојевскога: „Психологију сам учио у Достојевскога“; Иво Ћипико је писац чије дело кипти лепим и необичнијим опсервацијама и појединостима; Иво Ћипико је најзад, писац који уме да компонује, који уме да „аран жира“, и лепо да инсценише. БРАНКО ЛАЗАРЕВИЋ,