Srpski književni glasnik

ну ага М : 4 у 2, 45

206 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Владимир Назор је један од преријетких хрватских пјесника који умију да ставе ерудицију на службу по: езији. У краткој биографији, на крају књиге, напоменуто је да је на универзи учио природне науке „посветивши се особито учењу физиолошке анатомије билина“. То је лако погодити, навластито по упоредбама и описима. У разним митологијама, народним пјесмама и историји тражи оно што може да прилагоди систему и основној · идеји своје поезије. Највише воли примитивне епохе, када је љепота била синоним снаге, када живот бијаше једноставан, припрост, без умјетних уреса, када човјек стајаше у знаку борбе и освајања. Такво је људство, радино, сложно и слободно, одано својим народним боговима и земљи хранитељици, нашао у балтичким Праславенима. (Славенске Легенде, Живана).

Основна мисао Назорове поезије јесте: што ужи додир човјека с природом. Тој идеји враћа се и у Лирици, коју ваља узети као цјелину. Многа пјесма штампана напосе изгледаше нејасна и рђава, а у збирци, поред другијех, њезин смисао је јасан. У Лирица простране концепције, широке хуманости и далеких видика, све се више губи ауторова личност да се слије са цјелином своје идеалне утопије. У легендама, дитирамбима и дионизијским пјесмама аутор изриче властите мисли, осјећаје, симпатије и чежње. Јаки лиризам у тим, на око скроз епским, пјесмама потпуно оправдава наслов књиге.

Назор није пјесник ексклузивне радости и ведрине, као Видрић и Беговић, ни ексклузивне туге као Силвије Крањчевић. У његовој поезији одразује се онај једноставни и заплетени дуализам, на којим се темељи хармонија велике природе и свих до најмањих бића у њој, цијелога човјечанства и свакога појединца. Као Силвије Крањчевић, он нагиње рефлексивној поезији, те кадикад пада у дволичност и нејасноћу. Његов симболизам је више пута таман. Често се у њега јавља дубока меланхолија, 4 она тешка туга живота и ствари која је најбоље изражена у славенским и источњачким народним мотивима.

>

м ,