Srpski književni glasnik
НАОСУ
Поподневни пухор још блиста врх грања, Сировом је земљом мирис снаге просут,
Дах ложнице бије из врућег јаблања,
А друм у даљини спава сребром посут.
У раскошни сутон августовског жара Краде се свежина и, док дан још гори, Трне одсјај сунца на кори листара,
И све јаче дрхтај шумом се вијори.
И сва шума стрепи ко Циганче врело, Распучених груди, отворених уста, И у поноћ чека своје подне зрело, Док од луде жуди капље смола густа.
Песма младе воље у ноћи се јави,
Оркестром сокова бруји химна света; Ни сам месец неће светост да скрнави У тој брачној ноћи, кад чезну дрвета.
Из најдаљих пуста ко да трубе трубе Песму вечне снаге слашћу вечних мена, У дну шуме фаун пијан кези зубе, А и сама вода што капље са стена
Има укус уста што први пут љубе.
Милутин Бојић.