Srpski književni glasnik
ЗАЉУБЉЕНИ ДАВИД.
„И пред вече уста Давид са постеље своје, и ходајући по крову царскога двора угледа с крова жеву гдје се мије, а жена бјеше лијепа на очи.
И Давид посла да пропитају за жену и рекоше: Није ли то Витсавеја кћи Елијамова, жена Урије Хетејина: и
П књ. Самуилова ХГ, 23. Страст је закликтала на лешини Вере, Страст што чини усне модре и зелене, Страст што седи косе и што недра дере.
Давид шири очи крупне и црвене К'о вечерње небо врх пешчаних степа И тражи у поноћ сласти непијене,
Док оловно срце стеже се и цепа И челична змија сикће на њ и пљује, Стакластих очију и сребрна репа.
Крик Цара Јудеје пригушен се чује: „Жено млечна тела, жедан сам те врло! Мој дан пун је зиме, старост крв ми трује,
С распуклих усана руј ми време стрло, Срце ми је восак, гнојава ми недра, Сув језик приону за увело грло.