Srpski književni glasnik

84 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Једнога дана позва ме на излет. Ја сам био ван себе од радости. „Сад је прилика да нам се односи измене“, мислио сам и радовао сам се. Али она је била и на путу као у хотелу: природна, слободна: с мушким сапутницима разговара се као с пријатељицама, са мном се понаша као с другарицом; а кад се ја једном занесох и хтедох да останем од воза, она ме ухвати за руку и увуче ме у воз, па ми се смејаше. О кад би знала зашто сам био занесен! и да ме је додир њене руке доводио до безумља: да клекнем пред њу, да јој љубим руке, хаљину, и да јој говорим о најлуђим стварима, да је молим да ме не оставља, да живимо заједно као муж и жена... Али она ми је повраћала разум својим слободним понашањем. Мушки слободна, она је имала сва својства свога женскога пола: да се брине као мајка чак и за оне од којих је много млађа. Она се тога дана бринула за мене као за сина, да пажљиво силазим из воза, и да нешто не заборавим. Док је она седећи према мени гледала у дивне пределе једне земље што личи на башту обрађивану вековима и обрађену до савршенства, у зелене ливаде и горе и црвена села, у бело небо, дотле сам ја у њу гледао и горео од жеље да метнем своју главу на њена колена чију сам облину наслућивао под лаком хаљином и готово губио свест. У мени је било нешто злочиначко.. Ја сам водио борбу с чулима, а она се усхићавала природом узвикујући: „/ деатгу !оџе пате!“ (Ја много волим природу), употребљујући прилог аеагју, по аме. рикански. О да је знала да ћути, да не чујем њен говор! О да је знала да седи, да не видим њен ход! Од тога нисам осећао душевно узнемирење... Једном похитавши прозору, она ме додирну коленом, па и не извињујући се, исто као дете, она ме зваше да гледам живописне слике. Ја сам се од тога њеног додира изгубио... Прибрах се пре но што бих учинио какву лудост, брзо одох и стадох поред ње, пазећи да је не дотакнем. Пред нама се пружала долина као какво бескрајно зелено море, а од шумарака у даљини чиниле су се лађе. Даље се видело друго, плаво море. То је било дно неба које је давало потпуну илузију мора. Више њега била су два дугачка густа облака, и оба као да су посредини пуна злата а около пуна чађи. И кад би се сасвим згуснули, из њих би пала златна и чађава киша; она златна разлила би се по средини плавога мора и личила би на какво жуто водено цвеће.