Srpski književni glasnik

86 Српски Књижевни !|лАСНИК.

шумели стари храстови, а ја сам кроз њихне гране гледао у тешко оловно небо, или у лако као од беле свиле, и сањао о Американки; а после сам одлазио у средину бескрајнога парка и седао на једну усамљену зелену клупу поред једног зеленог језера с белим лабудовима, и ту, духовним очима, гледао милу жену, миловао је, имао је сву... Па сам скакао и бежао из парка, залазио у хучне улице колоса, града пресићености и глади, магле и дима, који се распростирао по свој вароши, и кад је време лепо, дизао се у вис, разређивао се и мешао с облацима; а кад је јужно, падао на земљу као магла. Тражио сам да се изгубим, да се ја, један ништаван делић, утиснем у ту мрку целину, да ме нестане у њој.

Једно јутро пуно магле и песама уличких певача, што певајући зарађују насушни хлеб, удаљујући смрт од глади, ја одох, као у прошла јутра, у хотелску башту, где се осећао мирис дима, влажне земље, траве и бршљана разастртог по свој високој огради; а високе акације шумеле су тужно како обично шуме у влажна магловита предјесенска јутра. Преда ме истрча мала Нели сва у бело с црном мачком. Она се свако јутро, пре доручка, играла с овом мачком и разговарала са мном. „Смем ли, Мис Нели, да вас једанпут пољубим>“ упитах тобоже озбиљно. „Смете, али само једанпут“, одговори ми она као у шали и запрети ми прстићем. Ја је пољубих. Она се несташно насмеја и пољуби ме, и одмах безазлено рече: „Ја путујем... у суботу“. Ја осетих бол... После сам отишао у собу за одмор где на мене навали сета због одласка мале Нели. И она је Американка. Обе имају црне очи. Само што ова има златну косу, а она друга сребром прошарану. Ја сам се на њу толико навикао: она се полако, неосетно увлачила у мој живот.

Седох за сто поред прозора из баште, да пишем. У соби не бејаше више никога, и да није пуцкарао угаљ у камину и шкрипало моје перо била би потпуна тишина. Чак се није чула као вечером уличног живота хука, која се у даљини, по одељењима те баште претварала у шум и личила на зујање пчела у кошници... Моја рука летела је преко једне карте кад се отворише врата и чу се лаки шум корака и једвачујно шуштање хаљине... „То је она!“ осетих..., и зацело сам

био блед као крпа... Знао сам да је она пре но што је замирисала лаванда...

|

-_ ај бо